Pi­še: Pre­drag Ne­dić



Ovih da­na jav­na gla­si­la oba­vje­šta­va­la su o stra­te­škom pro­jek­tu za raz­voj ka­tu­na. Emi­nent­ni struč­nja­ci, bez re­zul­ta­ta u prak­si, ob­ja­šnja­va­li su pred­no­sti ovog pro­jek­ta, nje­gov zna­čaj i per­spek­ti­ve. Na­rav­no, sa­gle­da­li su sve ele­men­te pro­jek­ta mul­ti­di­sci­pli­nar­no, na­uč­no, po­uč­no, per­spek­tiv­no, eko­nom­ski, tu­ri­stič­ki, etič­ki, zo­o­lo­ški, bi­o­lo­ški, ljud­ski i sve to de­fi­ni­sa­li kao je­dan od mno­go­broj­nih re­sur­sa, ko­jeg su se, eto, sad sje­ti­li, po­što je sve uni­šte­no.
Sred­stva su obez­bi­je­đe­na za taj stra­te­ški pro­je­kat. Bi­će uklju­če­ni svi ko­ji su i do­sad bi­li uklju­če­ni i ko­ji su sve ovo ova­ko za­mi­sli­li i na­pra­vi­li, a na­rod se od ne­ke sil­ne mi­li­ne umi­rio pa je­dva di­še. Ne­ma vo­lje, ni da ra­di, ni da ži­vi. Ni­je ma­li broj onih ko­ji su se­bi pre­kra­ti­li ovu mi­li­nu i per­spek­tiv­nost, di­žu­ći ru­ku na se­be.
Objek­tiv­no, to­li­ko stra­te­gi­je, stra­te­ški pro­jek­ti, stra­te­ški part­ne­ri, stra­te­ški prav­ci, stra­te­gi­ja dr­ža­ve, pro­jek­ti vi­je­ka, Evro­pa, NA­TO. A oni se ubi­ja­ju, na­pu­šta­ju rod­na og­nji­šta, ne že­ne se, ne uda­ju, ne­ma dje­ce, se­la opu­stje­la. Ka­tu­ne po­sje­ću­ju vu­ko­vi i snje­go­vi. Naš čo­vjek ne­ma slu­ha za baj­king i raf­ting ko­je lič­no pro­mo­vi­šu mi­ni­stri. Ne vi­di to­li­ku sre­ću ko­ju mi­ni­stri osje­ća­ju i to­li­ku žr­tvu ko­ju vla­da pod­no­si na če­lu sa pre­mi­je­rom ko­ji za nji­ho­vo do­bro ra­di po pet­na­est sa­ti sva­ki dan i ne tra­ži za­hval­nost. Ima on svo­ju sa­tis­fak­ci­ju.
Ne­spo­sob­nja­ko­vi­ći, ne­ma­ju dru­gog po­sla ne­go se ubi­ja­ju i se­le. Ne­ka, kad su ta­kvi i ne umi­ju da za­ra­de pr­vi mi­li­on kao ne­ki na­ši spo­sob­nja­ko­vi­ći ko­ji ima­ju jah­te, bro­do­ve, ka­mi­o­ne, avi­o­ne, ban­ke, ra­ču­ne, pod­ra­ču­ne… Do pri­je sa­mo ne­kog vre­me­na ni­je­su ima­li ni­gdje ni­šta, a vi­di sad. Za njih se zna, nji­ho­va ime­na su vi­so­ko na li­sta­ma In­ter­po­la i u do­ma­ćoj jav­no­sti, i o nji­ma će se tek ču­ti.
Ne­go da se vra­ti­mo pro­jek­tu ,,ka­tu­na“. Ni­je­sam mo­gao da se ot­mem uti­sku i da ne dam svoj do­pri­nos. Či­tav dan sam raz­mi­šljao, ana­li­zi­rao i shva­tio pred­no­sti mo­je ide­je ,,Ka­tun-Su­to­mo­re“, i ukrat­ko ću je iz­lo­ži­ti. Su­to­mo­re već go­di­na­ma ima ve­li­ki broj krup­ne i sit­ne sto­ke, ko­ja slo­bod­no še­ta ze­le­nim po­vr­ši­na­ma, uli­ca­ma, gra­dom, pla­žom, i za­la­zi i ula­zi u dvo­ri­šta i vr­to­ve. Ima ve­li­ki broj pa­sa lu­ta­li­ca ko­ji u čo­po­ri­ma slo­bod­no še­ta­ju. Taj re­surs mo­ra­mo is­ko­ri­sti­ti. Ko­nji se pro­pi­nju, ju­re, vri­šte, ne­ki su tu i ro­đe­ni. Bi­ko­vi ši­lja­tih ro­go­va, ri­ču kao Ko­či­ćev Ja­blan. Kra­ve sa „evro“ ozna­ka­ma na uši­ma -ko­je su po­nos na­še ve­te­ri­ne i nji­ho­vog pro­jek­ta na če­lu sa Mi­ni­star­stvom po­ljo­pri­vre­de- slo­bod­no se hra­ne iz kon­tej­ne­ra, te­le se na jav­nim po­vr­ši­na­ma i plan­du­ju na tro­to­a­ri­ma. Ko­ze kao fu­ri­ja obr­ste i do­tu­ku sve ono što ne­ko po­sa­di. Ko­nji i kra­ve, kao krup­na gr­la va­de sa­dr­žaj iz kon­tej­ne­ra, a on­da ga da­lje re­ci­kli­ra­ju ko­ze, psi i mač­ke, i to je jed­na sim­bi­o­za u har­mo­ni­ji i fa­za­ma pre­ra­de. Sve je ova­ko go­di­na­ma, adap­ti­ra­no, pri­la­go­đe­no i tre­ba in­si­sti­ra­ti na ovom već stvo­re­nom re­sur­su ko­ji mo­že po­slu­ži­ti kao ogled­ni pri­mjer, na ko­jem mo­ra­mo bi­ti za­hval­ni lo­kal­noj sa­mo­u­pra­vi u Op­šti­ni Bar, od­no­sno Ko­mu­nal­noj po­li­ci­ji, jer ima pri­mje­ra da sta­da sto­ke do­la­ze i do sa­mog cen­tra Ba­ra, ta­ko da se pro­je­kat mo­že pro­ši­ri­ti i na ovaj pro­stor. Ova­kvo sta­nje ni­je op­ti­mal­no i za je­dan pra­vi ka­tun tre­ba po­ra­di­ti na eli­mi­ni­sa­nju ne­kih ne­do­sta­ta­ka.
Po­treb­no je iz­me­sti­ti Ja­dran­sku ma­gi­stra­lu, jer ne­ki ne­pa­žlji­vi i ne­sa­vje­sni vo­za­či ubi­ju po­ne­kog ko­nja, kra­vu , ko­zu, a za pse i mač­ke do­bi­ju po­ne­ku pri­ja­vu. Lo­kal­ne pu­te­ve i obi­la­zni­ce tre­ba blo­ki­ra­ti, jer se uz­ne­mi­ra­va sto­ka, ko­ja baš tu plan­du­je, jer za­mi­sli­te na sun­cu i na as­falt­nim po­vr­ši­na­ma ma­nje na­pa­da­ju mu­ve, ga­mad i osta­le na­pa­sti.
Po­ru­ši­ti sve ogra­de, jer po­je­di­ni vr­to­vi dje­lu­ju iza­zov­no pa je sto­ka ti­me uz­ne­mi­re­na. Uklo­ni­ti sva auta sa ze­le­nih po­vr­ši­na, jer se ti­me sma­nju­je po­ten­ci­jal za pa­šu i za­ga­đu­je pro­stor. Oslo­bo­di­ti pla­že, jer bi­ko­vi i kra­ve, kao i sit­na sto­ka, no­ću ra­do le­že na pla­ža­ma i na sit­nom i me­kom pi­je­sku uz šum ta­la­sa.
Stal­nom edu­ka­ci­jom sma­nji­ti ne­ga­tiv­ni uti­caj čo­vje­ka na ži­vo­ti­nje, a Ko­mu­nal­na po­li­ci­ja, JP-KD-Bar i TO Bar, u sa­rad­nji i sa­dej­stvu, mo­ra­ju stvo­ri­ti uslo­ve da se am­bi­jent upot­pu­ni. Na­rav­no sa ele­men­ti­ma fol­klo­ra i uz zvu­ke fru­la, što bi umi­ru­ju­će dje­lo­va­lo na sve ak­te­re i po­ten­ci­jal­ni re­surs uve­lo u fa­zu eks­plo­a­ta­ci­je. Be­ne­fi­ti pro­jek­ta ,,Ka­tun Su­to­mo­re“ bi­li bi da­le­ko­se­žni i ne­sa­gle­di­vi. Bi­li bi­smo pri­mjer u re­gi­o­nu i ši­re, a sa eko­lo­škog aspek­ta uve­li bi­smo no­vi vid re­ci­kla­že i ras­te­re­ti­li i dru­ge op­šti­ne, jer ko­nji i kra­ve gu­ta­ju i naj­lon­ske ke­se u ko­ji­ma se do­no­si sme­će, a ko­je­ga je pre­pu­no Spi­čan­sko po­lje.
Po­sta­li bi­smo je­din­stven azil za pse lu­ta­li­ce u pri­rod­nom am­bi­jen­tu, jer ih i sa­da ima to­li­ko da se pri­liv no­vih ne bi ni osje­tio. Ovo su sa­mo ne­ke od ide­ja ko­je tre­ba struč­no i mul­ti­di­sci­pli­nar­no sa­gle­da­ti. Ovo je moj skrom­ni do­pri­nos ide­ji ob­na­vlja­nja ka­tu­na, jer one u pla­ni­na­ma ne­će­te ob­no­vi­ti za­to što ne­ma ni sto­ke, ni lju­di. Pla­ni­ne su pu­ste. Eto, po­ne­ka vi­ken­di­ca, ali nji­ho­vi vla­sni­ci mu­zu ne­ke dru­ge stva­ri.